Prenosimo tekst koji nam je prosledila naša sugrađanka Sonja Jovanović:

Cacanska bolnica bas i nije mesto gde biste proveli subotnje vece, slozicete se, sem ako iz nekog razloga morate. 

Nazalost, veceras mi se tako zalomilo.

A, na jos vecu zalost, cekajuci snimak u hodniku Rentgen- odeljenja, prisustvovala sam nesvakidasnjoj sceni.

Devojka, ma najvise 18 godina, dovodi sa majkom na snimanje sestru sa Daunovim sindromom, ima temperaturu i nije joj dobro.

Pokusa dezurnom tehnicaru pristojnim tonom da objasni situaciju.

Kad krenu salva uvreda, ne bih mogla ni da ih ponovim a da ne pocrvenim od muke.

Pa sad je sacekala da je dovede, pa, nije zivotno ugrozena, pa, ona je...I tu pocese da se daju dijagnoze na nivou retardacije sestri devojke sa posebnim potrebama.

I ona sve to saslusa, I vrati se da uvede sestru, tinejdzerku blagog osmeha, nesvesnu dogadjaja oko nje.

Sin i ja prisutni, zgranuti.

Cudo i mi ne dobismo neki epitet.

Mama odvede devojku, a izvredjana sestra ostade da saceka snimak.

Uputih joj par reci, tek da je opustim.

Rece da je navikla.

Nazalost, sa svojih najvise 18 navikla je da objasnjava da svaka temperatura osobu sa Daunovim sindromom, rizicnog srca i pluca, ugrozava, navikla da, sem sto raste uz sestru kojoj treba vise paznje, i zato negde uvek u zapecku, da dobija uvrede jer, trebalo je da ceka jutro I smenu nekog empaticnijeg tehnicara. Samo, sto joj ljubav I strah nisu dozvolili da ceka.

Morala sam da malo "odlajem", srecom, ne dobih uvredu. Ne mogu isto reci za Sestru, sa velikim "S".

Ostade u vazduhu pitanje kad smo to izgubili ljudskost.

Izvor: Cemaforum.rs