Srce Srbije: Od Kosova do doline Jadra

Ironično, deluje da je Srbija sprovodeći tranziciju u globalni kapitalistički poredak, na neki perverzan način, završila na početku svog putovanja. U 2021. godini, kao da se rat vodi i dalje, samo drugim sredstvima.

Oko kamere koje viri kroz prozor automobila u pokretu prelazi preko niza napuštenih dvorišta, u kojima zvrje razorene kuće. Nema traga ljudskog prisustva, ne čuje se ni larma domaćih životinja, samo zvuk motora i automobilskih guma dok krckaju trošnim seoskim putem. U sablasnoj atmosferi smenjuju se ogoljene porodične kuće, često bez prozora i vrata, ali i krovova koji deluju strgani na brzinu, u euforiji, poput skalpova.

Te obeskrovljene kuće više nikom nisu dom.

Gornje Nedeljice, selo na samom Zapadu Srbije, samo dvadesetak kilometara od granice sa Bosnom i Herecegovinom, svakog dana sve više postaje grad duhova. Rat iz devedesetih je odavno završen, a novi nije na vidiku. Ili možda jeste.

Napuštena dvorišta obmotana su crveno-belom trakom kao da je reč o mestu zločina.

Multinacionalna rudarska korporacija Rio Tinto u Nedeljicama planira da izgradi 2,4 milijarde dolara vredan podzemni rudnik za eksploataciju litijuma, tog „belog zlata“ koje se predstavlja kao rešenje za smanjenje potrošnje fosilnih goriva. Kontroverzni projekat koji nosi potencijal ekološke katastrofe zbog tehnologije ekstrakcije minerala, mobilisao je stručnjake i zelene aktiviste u Srbiji kao nikada ranije, gurnuvši ekologiju u centar korumpiranog srca mejnstrim politike.

Korporativnog giganta, čiji je spisak nepočinstava širom sveta duži nego šoping lista porodice Kardašijan, podupire Vlada Srbije, ali i brojne zapadne ambasade. Rio Tinto već duže vreme od lokalnog stanovništva u selima doline reke Jadar otkupljuje zemljište na kom će se nalaziti rudnik, jer je vlasništvo neophodno kako bi se uopšte dobila dozvola za eksploataciju.

Nakon što je tema postala prevruća u javnosti, kompanija čiji je konsolidovani prihod od prodaje u 2020-oj bio tek dvadeset odsto manji nego ukupna vrednost srpske ekonomije, pojačala je svoje finansijske ponude srpskim seljacima, pa se egzodus stanovništva u poslednjih nekoliko meseci značajno intenzivirao. Prinudna prodaja i selidba sa „vekovnih ognjišta“, podseća na „humano preseljenje stanovništva“, zlokobnu eufemističku kovanicu Franje Tuđmana, koju su ratnohuškački političari Balkana nemilice zlorabili tokom ratova devedesetih. Finansijski projektili kojim je Rio Tinto slomio otpor meštana odgovorni su za stanje kuća sa početka teksta.

Država, jureći za nacionalnim suverenitetom koji je navodno gušen u socijalističkoj Jugoslaviji, sada otvoreno delegira suverenitet multinacionalnoj korporaciji. Iako sama eksploatacija minerala jadarit, iz koga bi trebalo da se ekstrahuje dragoceni litijum, nije odobrena, jer nije završena ni studija o proceni uticaja na životnu sredinu, Vlada je već načinila brojne ustupke Rio Tintu.

Javno preduzeće zaduženo za puteve, dalo je punomoćje Rio Tintu da podnese dokumentaciju za izgradnju pristupnih saobraćajnica do puteva koji bi vodili do rudnika, koji još uvek nije odobren, i da umesto javnog preduzeća za „javni“ put pribavlja lokacijske uslove, izradi idejno rešenje, kao i sam projekat za građevinsku dozvolu.

Multionacionalka je „opunomoćena“ i da skrene prugu Valjevo-Loznica sa njene prvobitne trase, kako ne bi prelazila preko rudne žile jadarita, koji ta kompanija namerava da eksploatiše.

Predsednik Vučić tvrdi da će se sve rešiti na referendumu, ali nedavne izmene referendumskog zakona, ali i Zakona o eksproprijaciji, po kome će se po hitnom postupku u roku od pet dana građanima oduzimati imovina, ako država proceni da je od javnog interesa, izazvala je sveopštu pobunu.

Blokirane glavne saobraćajnice u Beogradu, i drugim gradovima širom Srbije, sukobi sa policijom, kao i sukobi pobunjenih građana sa fudbalskim huliganima pod kontrolom Srpske napredne stranke koji su u Šapcu nasrnuli na protestante sa palicama, čekićima i bagerom, podigli su čitavu zemlju na noge.

Projekat „Jadar“ koji je Vlada proglasila strateškim „nacionalnim interesom“, jer će Srbija navodno prosperirati od rudarenja minerala za kojim u svetu vlada jagma, za brojne građane predstavlja evidentnu izdaju nacionalnih interesa. Fraza „izdajnik“ koju je predsednik Aleksandar Vučić zloupotrebljavao decenijama da oblati svoje političke protivnike, sada može da mu se vrati kao bumerang.

Uostalom, kako potencijalna ekološka katastrofa koja bi ugrozila strateški važna vodoizvorišta, uništila lokalnu poljoprivredu, živi svet, i dovela do potencijalne depopulacije čitavog regiona, može biti od „nacionalnog značaja“? Kako odricanja od suvereniteta kompaniji ozloglašenoj gde god je kročila bušilicom, i koju podržavaju SAD, Velika Britanija, Australija i Nemačka, može biti zaštita nacionalnih interesa. U kojoj to zemlji pretvaranje dedovine u ekološku deponiju i resursnu koloniju za ekstrakciju vrednih minerala od kog će srpski poreski obveznici imati najmanje koristi, može da se smatra patriotizmom?

Nije slučajno to što je SNS poslala lokalne huligane krajem oktobra da tokom posete Gornjim Nedeljicama poslanice Zelenih, Viole fon Kramon, zajedno sa opozicionom koalicijom Zelenović-Ćuta-NDB, viču da je ona lobistkinja za nezavisnost Kosova. Niti to da ministarka rudarstva Zorana Mihajlović, autsorsovana portparolka Rio Tinta, kritikuje „zelenu opoziciju“ za izdaju Kosova, ulazeći na „patriotski“ teren, koristeći rečnik koji joj stoji nezgrapno kao titula demokratski izabranog predsednika njenom šefu, Aleksandru Vučiću. U spin-scenariju vlasti, borci za čistu vodu, zemlju i opstanak srpskog življa u Zapadnoj Srbiji, u očima naroda treba da budu predstavljeni kao izdajnici, a oni, tobožnji narodni zaštitnici koji donose ekonomski prosperitet na litijumski pogon.

No, da li je dolina Jadra, umesto mitologizovanog Kosova, postala novo srce Srbije i njenog nacionalnog suvereniteta i integriteta. Da li je ovo pitanje na kome opozicija može rušiti čeličnu stabilokratiju Aleksandra Vučića, miropomazanu od strane Evropske unije?

„Sa dolaskom Rio Tinta doći će do oduzimanja zemljišta. Nećemo moći da prehranimo stado“, kaže 50-ogodišnji poljoprivrednik Predrag Đurić, otac troje dece, iz sela Korenita, koje se nalazi dva kilometra od mesta gde je planiran ulaz u rudnik. Đurić ima 10 hektara zemlje na mestu gde Rio Tinto planira deponiju.

„Deo naroda je već prodao. Ali udarili su na tvrd orah, mnogi neće prodati. Branićemo ovo i golim životima. Mnogi su se okliznuli na Drini“.

Ceo tekst možete pročitati na portalu: Mašina.rs