Diskusija o privatizaciji „Jaroslava Černog“: „Institut mora da zadrži svoj status i mora da se oslobodi pritiska da radi po diktatu“

Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA) je juče održala stručnu diskusiju o privatizaciji vodoprivrednog instituta „Jaroslav Černi“.

„Smatramo da je rizik preveliki jer je u pitanju institut od strateškog značaja za našu zemlju“, naglasila je Olga Nikolić, predstavnica MASA-e, na početku diskusije. MASA, Pravo na vodu, RERI i OSNA zastupaju stav da bi prelaskom u privatne ruke najstručniji institut u oblasti upravljanja vodama u Srbiji i regionu došao u situaciju da radi u privatnom interesu, uprkos uveravanjima u suprotno, dodala je Nikolić.

Podsetimo, Vlada Srbije je početkom oktobra oglasila prodaju instituta „Jaroslav Černi“ za 2.5 miliona evra.

Nikolić je konstatovala da ovako važan problem zahteva široku javnu diskusiju, uključivanje struke i detaljno obaveštavanje javnosti, za koje je ocenila da je, nažalost, izostalo.

U diskusiji „Tekući problem“: privatizacija instituta „Jaroslav Černi“, održanoj putem onlajn platforme zoom, učestvovali su prof. dr Čedo Maksimović, prof. dr Zoran Stevanović, dr Milica Tomašević i dipl. inž. Veljko Dimitrijević.

Dr Čedo Maksimović, profesor emeritus na Imperial koledžu u Londonu, je ocenio da su argumenti kojima se barata u javnosti nepotpuni i da „ne daju dovoljno dobru sliku pozadine jedna ovakve akcije“. Maksimović se osvrnuo na istorijski i aktuelni značaj vodoprivrednog instituta, uključujući i značaj za evropske integracije i strateške projekte.

„Takav institut je neophodan, i neophodno je da on bude nezavisan od uticaja interesnih grupa koje su poznate nama koji znamo šta se dešava ‘iza scene’ i koje bi imale negativan uticaj na njega. Institut mora da zadrži svoj status, mora da se oslobodi pritiska da radi po diktatu i projekte po narudžbenici koja nema jasnu stručnu podršku, nema naučno opravdanje i ne bi prošla u normalnim uslovima“, ali bi mogla biti nametnuta od strane privatnog „gazde“, objasnio je Maksimović.

On se pridružio već iznetim ocenama da je privatizacija vodoprivrednog instituta motivisana potrebom da se sprovedu određeni sporni projekti, dodavši da se na ovu organizaciju u tom kontekstu već vrši pritisak.

Prof. dr Zoran Stevanović sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, takođe je potcrtao veliki naučni i stručni kapacitet i autoritet instituta koji zapošljava oko dve stotine stručnjaka. Stevanović je upozorio na to da iskustvo zemalja koje su slične institucije privatizovale nije dobro:

„Iskustvo Mađarske, u kojoj je ugašen institut VITUKI, koji je bio jedan od najvećih u centralnoj Evropi do procesa tranzicije, je bio pogrešan potez. On je rasparčan, praktično, uveden u pojedine institute Agencije za životnu sredinu i kao takav prestao da funkcioniše“.

Stevanović je naveo i primer iz Albanije, gde je institut za hidrogeologiju takođe pripojen agenciji za zaštitu životnu sredinu sa nepovoljnim ishodom. On je upoznao javnost sa tim da je i kod nas već desetak-petnaest godina bilo reči o smanjivanju kapaciteta „Jaroslava Černog“ sa argumentom da u Srbiji tako veliki institut nije ni potreban.

„Neće biti dobro ni korisno za državu da ovakav institut pređe u potpunosti u privatne ruke i da zapravo postane telo ili grupa ljudi koja će po diktatu ili zarad profita realizovati određene projekte jer onda nećemo imati realne i profesionalne odgovore na mnoga pitanja“, zaključio je Stevanović.

Dipl. inž. Veljko Dimitrijević, dugogodišnji šef odseka za regulaciju reka i za vodoprivredne studije u institutu, je izlaganje počeo kritikom male vrednosti za koju država prodaje „Černi“.

„Ako znamo da institut koristi zemljište u javnoj svojini na trasi nove obilaznice, poslovnim prostorom od 6-7.000 kvadrata i solidnom hidrauličkom laboratorijom, pomoćnim objektima i laboratorijama, vrednost tog građevinskog zemljišta i tih objekata je značajno više od procenjene cene. Ali, to je čak najmanje bitno. Jer, ono što je najvrednije u tom institutu je ljudski kapital i znanje generisano i sakupljeno u proteklih 75 godina“, koje je ugrađeno u kompletnu vodoprivredu infrastrukturu i veliki deo elektroenergetske infrastrukture Srbije, objasnio je Dimitrijević.

Dimitrijević je upozorio na to da je Zakonom o naučnoistraživačkoj delatnosti definisano da se instituti u javnom vlasništvu mogu privatizovati samo po posebnom programu Vlade, uz mišljenje nacionalne komisije, i to tako da većinski paket, odnosno minimum 51% akcija, treba da zadrži država.

Uz to, u suprotnosti sa prodajom instituta su i postojeće strategije. U Strategiji naučnotehnološkog razvoja 2021-25 iz februara ove godine – u kojoj je pomenuto desetak naučnotehnoloških instituta, uključujući i „Jaroslav Černi“ – ne govori se o višku, već o deficitu naučnih kadrova, te najavljuje ulaganje u njihovo školovanje i zapošljavanje, dok Strategija o vodama i prateći akcioni planovi predviđaju veliko učešće instituta u njihovoj realizaciji.

Možda najvažnije, Dimitrijević je skrenuo pažnju na to da u Srbiji postoje problemi u vodosnabdevanju i statusu, odnosno kvalitetu nadzemnih i podzemnih voda koji će se pogoršavati sa napredovanjem klimatske krize. Po njegovim rečima, dok se računa da je za neometano snabdevanje populacije i privrede (bez ugrožavanja životne sredine) potrebno prosečno 2.5 hiljade kubika po glavi stanovnika, Srbija u nekim regionima, kao što su Donje Pomoravlje i Vojvodine, ima jedva 500 do 1.5 hiljade kubika. Na takve velike deficite Prostorni plan Republike Srbije nadodaje pritiske u pogledu vode potrebne za sprovođenje projekata poput onih iz oblasti rudarstvau Rađevini i Donjem Pomoravlju. Dimitrijević je kritikovao i planove za izgradnju saobraćajne i elektroenergetske infrastrukture, za koje procenjuje da će dodatno destabilizovati postojeće bilanse. Budući da su, po Dimitrijevićevom mišljenju, svi ovi projekti međuzavisni sa sektorom upravljanja vodama:

„Gubitkom jedne nezavisne institucije koja je pod upravom države mi ćemo izgubiti objektivnu procenu svih posledica koje nam se spremaju i možemo očekivati ozbiljne probleme u ovoj oblasti“, ocenio je on.

Javnosti se u diskusiji obratila i dr Milica Tomašević, naučna saradnica u penziji sa Instituta za fiziku Univerziteta u Beogradu. Tomašević je konstatovala da se pred našim očima dešava ubrzano urušavanje pravne države i da je neshvatljivo kako se ovakav institut može privatizovati. „Ovo je a priori pitanje bezbednosti građana“, smatra Tomašević, koje se osvrnula na ulogu vodoprivrednog instituta u otkrivanju novih vodoizvorišta i snabdevanju stanovništva pijaćom vodom siromašne Srbije. Po mišljenju Tomašević, da su pripreme za privatizaciju instituta u toku moglo se proceniti i po tome što se iz njega nisu oglašavali na temu projekta „Jadar“ kompanije „Rio Tinto“.

Govornici su problematizovali činjenicu da stručnjaci iz vodoprivrednog instituta ne učestvuju u javnoj debati o njegovoj privatizaciji, već se prema ovom problemu postavljaju pasivno. Iz instituta „Jaroslav Černi“, čiji su predstavnici pozvani da učestvuju u jučerašnjoj diskusiji, oglasio se zvaničnim odgovorom u kom se, po rečima moderatorke Nikolić, kaže da je najavljena privatizacija samo prirodni nastavak dosadašnjeg funkcionisanja instituta na tržištu.

Autor: Mašina.rs