Foto: Dragana Krnetić

Nenadano, danas put me naneo u malo šumadijsko mesto Raču. Nisam do sada imala prilike da prođem ovim delom Srbije, a imala sam utisak da i nema mnogo čega zanimljivog tu. Kako sam se prevarila..

Znate kad krenete sa namerom na put pa čekate samo da stignete na planirano mesto, a onda, iz “vedra neba iskoči” dvorac koji  vas natera da promenite planove. E, pa taj dvorac je u Rači.

Rača, malo mesto između Topole, Kragujevca i Smederevske Palanke, varošica, što bi moji Šumadinci rekli, krije amanet ostavljen mladim generacijama koje se na njega oglušuju.

Godine 1932. sagrađen je “Karađorđev dom” u kome je bilo smešteno sirotište za decu iz cele Jugoslavije  kao spomenik vođi Prvog srpskog ustanka. Posle rata u ovom zdanju je bila i gimnazija, pa poljoprivredna škola, a zatim i osnovna škola koja je tu radila do sredine devedesetih. Sve do 2016. godine su u ovoj zgradi boravile izbeglice prvo iz BIH, a zatim i sa Kosova. Danas zgrada pripada opštini Rača, ali oni nemaju sredstava da je urede.

Naravno, sve ovo sam morala da “guglam” jer nedeljom nema koga pitati, ispred dvora stoji samo tabla sa natpisom “Karađorđev dom” bez ikakvih više informacija. Naravno da sam želela da zavirim u ovo velelepno zdanje, ali me smrad iz prizemlja  kroz razbijene prozore vratio nazad… Obilazila sam oko zgrade, zavirila u svaki mogući kutak koji je bio dostupan i žalila što ne mogu provesti neki dan vraćajući se u prošlost kroz sobe i hodnike zgrade..

Ostaje mi nada da će se neko pokrenuti, evo prva se prijavljujem, da se sredi zgrada, da ne budemo “slepi kod očiju” i lenji da “Šumadijski dvorac” prepustimo do kraja rubu vremena, već da ga oživimo za buduća pokolenja.

Na kraju, pronađoh rečenicu koju moram da pozajmim: Karađorđev dom stoji kao sećanje na to kakvi smo nekada bili, ali i kakvi ponovo možemo biti.

Dragana Krnetić