Foto: Pixabay
Građani reporteri, pošaljite vest, priču, fotografiju video, potpisane ili anonimno...
Umorna i ne baš raspoložena za večernju šetnju do kuće ( jer moja pluća neće izdržati „toliki šok“ usled udisanja „najčistijeg“ vazduha u Srbiji, a i nešto postadoh alergična na ova brojna „savršenstva“ u gradu na Moravi) odlučih da pozovem taksi.
„Dobro veče...“
„Dobro veče...“
Rekoh adresu i krenusmo. Tek što uđosmo u prvu ulicu (jednosmerna) iza nas se pojavi policija, a ispred nas đubretarski kamion. „Napred-nazad, nemam gde...“, kao što speva Lukas.
„Ovo je najgora kombinacija“, reče taksista i doda doskočicu na račun momaka u plavom (BIP).
„Jeste, kažnjavaju nedužni narod kao da su najveći kriminalci, a oni pravi uživaju i baškare se“.
„Nema države, nema sistema...Sve nakaradno postavljeno...Znate priču za slučaj iz Miločaja? Pre oko pet godina, lopovi provalili u prodavnicu i čovek uzeo pištolj i ranio jednog od njih. Deda ima oko 70 godina, odužio državi šta je imao, ali se njegova agonija tu ne završava. Sada ga lopov tuži zato što ga je ranio...Ej, bre....Gde mi živimo? I niko ništa...“
I nastavlja...
„Putujem često u inostranstvo. Znate li da su svuda protesti protiv nametnutih mera, u Berlinu, Kelnu, Beču...Protesti to kakvi, a mi ništa..“
„Videh da su se policajci u Beču priključili protestima“, rekoh.
„Jeste, a u Italiji se bune lekari neće da primaju vakcine. Ne žele da se vakcinišu uopšte. Dakle, postoji razlog zašto neće. O tome nijedan medij u Srbiji ne izveštava..Ali mi smo najbolji, beležimo neke rekorde nenormalne. Za OVOG je tačna ona naša izreka „Čega se normalan stidi, tim se lud ponosi“. To su naši stari smisli za njega.“
Složih se sa njim.
„I ovaj narod je lud. Samo gledaju televiziju koja nas upopasti. Komšija moj, mlađi čovek, dolazi jedan dan na kafu i prepričava mi šta se sve izdešavala u ovim rialiti programima. Kažem ja njemu „Brate, mnogo ti slobodnog vremena imaš kada gledaš takvu poganštinu“. Samo to ima na TV i onaj ludak i njegovi podanici...“
„Budite uplašeni, jedina poruka koja se čuje“, dodadoh.
„Tačno. Evo moja majka. Dolazim s posla jedan dan i čujem neke glasove. Umirim se da dobro čujem da l imamo goste, ali ne bih rekao. Uđem, majka gleda Kristijana Golubovića, i ja se odmah iznerviram. I još mi kaže „Što pametno priča ovaj dečko!“ A meni para na uši. „ Pa šta sam onda ja, ako je on pametan? Kreten koji radi ko crv, sve pošteno?! A on proveo pola života u zatvoru zbog raznih kriminalnih dela. Ej breee...“
„Drugi dan dolazim i s vrata počinje da uzdiše: „Joj šta se dešava, strašno, samo umiru...“ i pita koju vakcinu da izabere. Opet se iznerviram. „Idi primi svih šest ili koliko ih već ima. Idi i reci da im je tvoj sin poručio da ti daju sve vakcine, ali u glavu...“
U tom trenutku me je podgušio smeh, ali nisam htela da se nasmejem glasno da ne uvredim čoveka. On nastavi.
„Vidi se generacijski jaz. Razbili su porodicu, ćeliju društva. Nije kafana osnova društva nego porodica, a toga nema jer su sistematski radili na uništavanju. Današnjim mladima je bitno da se slikaju, objave na ove društvene mreže i to im je IN. A njihove glave prazne. Uzor im jedan Darko Lazić, koji vozio bez dozvole, umalo pobio ljude i ispade žrtva. A da je Darko osuđen na 20 godina robije za ugrožavanja bezbednosti građana, vožnje bez dozvole i ostalo, ne bi se ludirali i pravili svakakve gluposti. Ubi nas ova napredna tehnologija i civilizacija.“
I tako stigosmo na odredište, ali priča nije završena.
„I kažu za nas da smo teoretičari zavere?! Za njih teoretičare zavere predstavljaju svi oni koji misle svojom glavom. E pa ja sam teoretičar zavere“.
Platih i zatvorih vrata, ali više nisam bila neraspoložena.
Danijela
