Foto: Pixabay.com

Tokom zabrane kretanja, bez sumnje je bilo povećanja porodičnog nasilja, izjavila je FoNetu socijalna radnica iz Autonomnog ženskog centra (AŽC) Mirjana Mitić i ukazala da su žene u početku prijavljivale samo psihološko i ekonomsko nasilje, ali se sada javljaju i žrtve fizičkog nasilja, jer tokom vanrednog stanja nisu mogle da kontaktiraju AŽC.

Ona je, u serijalu razgovora Destinacija, precizirala da je AŽC u prvih mesec dana od proglašenja venrednog stanja primio tri puta više poziva žena žrtava nasilja, iako je, zbog reorganizacije posla, SOS telefon bio dostupan samo u prvoj smeni.

Napominjući da svaka društvena kriza donosi rapidan rast nasilja u porodici, Mitić je ocenila da društvo u Srbiji nije bilo spremno za ono što se dogodilo pojavom pandemije, da institucije nisu dobijale prave smernice kako postupati u određenim situacijama i kako pomoći žrtvi nasilja.

„Ako se uzme u obzir da je za ženu žrtvu nasilja dom jedno od najnesigurnijih mesta za život, i da je onda, zbog pandemije, zatvorite u taj najnesigurniji prostor, verujem da je to uticalo da položaj žrtava nasilja bude još ugroženiji“, predočila je Mitić.

Prema njenom viđenju, zabrana kretanja je „značila“ nasilnicima, jer su dobili mnogo više razloga za opravdavanje nasilnih obrazaca koje koriste nad ženama.

Oni su strah od gubitka posla, gubitak posla, nemogućnost da vode svakodnevni život i izlaze napolje, iskoristili da opravdaju svoj bes i „pravo da udare žrtvu nasilja“, ocenila je Mitić.

Pored toga, kako je upozorila, izolacija je ključna za psihološko nasilje, pa su restriktivne mere i zabrana kretanja nasilnicima olakšali da primene mehanizam „potpune izolacije žrtve“. Zato žrtve nasilja nisu ni mogle da odu iz „najnesigurnijeg mesta za njih“ i kontaktiraju prijateljice ili članove porodice kojima veruju, naglasila je Mitić.

Da se žene žrtve nasilja nađu u nezavidnoj poziciji, dodala je ona, uticalo je i to što škole nisu radile, „a neko je morao da brine o deci“.

Mnoge žene su se javile AŽC pošto su izgubile posao, ili zbog prinudnog neplaćenog odstustva, pa im je i novac često bio nedostupan.

Mitić je napomenula da se žene nisu „lako“ odlučivale da potraže pomoć i smeštaj u sigurnim kućama, ukazujući da je prijem u sigurne kuće bio „vrlo otežan“, jer u početku nije bilo jasno kakva je procedura potrebna zbog korona virusa.

Prema njenom mišljenju, žrtve nasilja su tokom vanrednog stanja mogle da dobiju adekvatnu medicinsku pomoć zbog povreda, jer su hitne zdravstvene službe radile,  i te su povrede mogle da budu zabeležene.

Sam odlazak kod lekara za žrtve nasilja nije, međutim, „tek takav“ proces, jer znaju da lekar, po službenoj dužnosti, čak i ako samo sumnja na nasilje, mora da obavesti nadležne institucije, rekla je Mitić.

Ona je, pri tome, upitala „šta ako druge institucije, nakon lekarskog pregleda, ne odrade svoj posao, da li će odlaskom kod lekara i beleženjem povreda, žrtva biti dovedena u još veći rizik, ukoliko je samo vrate kući?“

Pošto je radila na SOS telefonu kada je počelo vanredno stanje, Mitić kaže da su i njoj falile informacije kako će institucije reagovati posle prijave nasilja. Zato je kontaktirala centre za socijalni rad i pitala za smernice, da bi od njih čula veliki broj različitih mišljenja i primera „snalaženja i preživljavanja“.

Mitić je obrazložila da socijalni radnici nisu imali adekvatne smernice za rad u novonastaloj situaciji, i da je onima koji rade na SOS telefonu to dodatno otežavalo rad, jer je „krucijalna stvar“ izrada sigurnosnog plana.

„Ako ne možete da garantujete ženi šta će je čekati pošto institucijama prijavi nasilje, onda ne možete praviti ni sigurnosni plan. To je bio najveći problem“, zaključila je Mitić.