Autorka bloga je dr Katarina Majstorović iz Čačka, doktorka filozofije, etičar
Dragi ljudi dobe volje, kako ste mi? Pitanje koje obično prečujemo i na koje ne dajemo nikakav odgovor, ili kažemo tek nešto, kaobejagi. Sezona je svođenja bilansa, ovo prednovogodišnje raspoloženje uzima maha. Popularno je da se nešto osvrćemo i tako u formi imamo iskreniji odgovor na pitanje „Kako si?“. I utisak mi je da smo nekako taman. Taman nam je zahladnelo, taman smo zamenili gume, taman poplaćali račune, taman čekamo platu. Taman nam je lažnih obećanja, tumača budućnosti, kvazi terapeuta, lažnog boljeg standarda. Taman nam je birokratije i digitalizacije. Taman nam je nemanja slobode i ljudskog dostojanstva. Taman nam je lišavanja vrednosti, monoteizma novca, obezvređivanja obrazovanja. Taman nam je monopola na informisanje, kupljenih termina za plasiranje „vesti“, nesluha za ugrožene, taman je odsustva socijalne empatije svake vrste. Tu su i klovnovi okićeni neznanjem, prostotom, funkcijama i titulama, lažno raskošnim konkubinama, tako da nam je i to taman. Taman je vizir svakodnevice, u kome bljesne samo neka nova, čak jadno smišnjena, degutantnost, nekakva nova posvećenost ataku na minimalni smisao, koji, taman što nismo zgrabili. Tako nam je taman prostote u ruhu navalentne lažne dopadljivosti, plasirane prenaglašenom vizuelnošću, koja vrišti uniformnim trendom veštačkih noktiju, trepavica, usana i ostalih akceleratora kiča. Taman nam je preporuka za čitanje „Tolstojevskog“ uz ležerne savete o tome „kuda otići na piće i lagani ručak“. Sve u svemu, taman nam je prevara i laži.
Čitali ste genijalno delo Stilske vežbe Rejmona Kenoa? Potpuno neponovljiv, doneo je novi pogled na književnost, kažu skinuo je rđu sa točkića književnosti. Piše o jednom te istom, banalnom događaju, ali iz mnogo različitih uglova. Kako se tip dugog vrata vozio autobusom, u kome su neki gunđali. Zatim je viđen na stanici Sen Lazar, gde mu je jedan čovek skrenuo pažnju da treba da prišije dugme na kaput. Keno je ovo ispričao na razne načine, u varijantama priprosto, ja pa ja, matematički, filozofski, ženski, u maniru građenja reči..., i pozvao čitaoce da i oni dodaju svoju varijantu, svoju vežbu stila. U maniru mog doživljaja toga kako smo, ili kako predložih da jesmo, evo moje stilske vežbe. Dobro pretpostavljate, naslov je TAMAN.
Taman
Bio je to još jedan taman dan za Malog. Da bi sve bilo taman, vozio se istim taman autobusom, u toj taman držnedanciji. Ljudi su taman primetili da ima taman dug vrat i da tako taman može da uoči važne relacije, taman vidi bolje od ostalih. Sa tog taman položaja on taman jasno razaznaje da se ljudi taman komešaju i taman bune. Autobus postaje taman tesan. I on taman u pravom trenutku napušta vozilo. Taman da izađe, bilo je to na stanici Sen Lazar, gde su taman bile nekakve demonstracije, taman nezadovoljnih ljudi, kad ga presrete taman usplahirena žena. Taman je skontao da je ona čistačica po imenu Dimitra Ciontaki, kad ga je ona taman upozorila da treba da deluje zatvoroupotpunjujuće na svoje ruhu, taman da kaže kaput, jer je taman tako zaslužio, kao i ona. Pa kako bi to taman bilo da svi ljudi, po ugledu na taman lice na položaju, krenu bezočno da nose taman kapute bez dugmića!? Dodala je, taman rezignirano, da taman nije fer da ona dobije deset godina zatvora za taman lažiranje diplome, na osnovu koje će taman možda ukrasti (neku torbicu, zaboravljeni kišobran ili olovku, jer je čistačica), a da on, taman u neznatno drugačijoj poziciji, ne dobije taman ništa, za svoje taman lažno akademsko usavršavanje, jer čuva ključeve od državne kase, iz koje, taman sigurno, nikada ne bi krao.
Ne znam da li bi Keno bio zadovoljan. Dodajem da su boldovane reči nove, prva je preuzeta od Kenoa, dakle citat, da budemo pošteni, a druga je smišljena po analogiji sa originalom (Keno kaže dugmeupotpunjujuće). U stvari, kad god pomislim na stilske vežbe, ja, iskreno, najpre pomislim na Danila Kiša, pre nego na Kenoa. Kiš je nama doneo Kenoovo delo, jer ga je on preveo, a u ovom slučaju radi se o nesagledivom izazovu za prevodioca- kao da on piše tekst a Keno ga navodi. Ako niste čitali, pročitajte, uverićete koliko radosti isijava iz napora Velikog Kiša. Toliko radosti nijedan senzacionalizam tabloidne štampe ne može da proizvede u sumi, nikada, iako golica primitivne porive ljudske mržnje i zavisti. Taman je Dejan Ilić primetio (tekst Veliki Kiš i Siniša Mali, Peščanik, 26.11.2019.) da nije fer svetogrdno porediti Sinišu Malog i Velikog Kiša. Lepo čovek kaže da Kišova fikcija i mala, vesela nauka, što bi rekao Niče, mogu imati sličnosti samo u svetu lakrdijaša.
Sigurna sam da imam pravo na fikciju. Elemente realnosti ne poričem. Taman sam biće koje traži orijentaciju, prema nekom smislu. Taman je i prava nauka i dobra fikcija. Mislim da je naš putnik iz autobusa neopravdano ležerno prošao pored onih nezadovoljnih ljudi koji su protestovali, na stanici Sen Lazar. Mislite da oni nisu primetili da mu nedostaje dugme na kaputu, i da taman treba da ga prišije? Taman posla!
Katarina Majstorović,
doktor filozofije, etičar (taman)
Izvor fotografije: mojnovisad.com
