Foto: Cemaforum

Stojim u masi ljudi koja besnom vikom pokušava da nadjača bol i nevericu zbog situacije koja prevazilazi sve granice zdravog razuma.

„Ua!“
„Ostavka!“
„Napolje iz škole!“

Bes kipi, traži se krivac, traži se da se uperi prstom u jednu osobu i kamenovanje može da počne.

„Nek baci kamen onaj ko nije grešan“, prepoznaćete reči iz Svetog pisma.

Da, treba kazniti nasilno dete. Da, treba kazniti nasilne roditelje. Da, treba kazniti neodgovorne nastavnike, slažem se. Ipak se pitam gde je odgovornost svih nas? Gde je odgovornost druge dece koja su posmatrala ceo slučaj bez reakcije, koja su naučena da ćute? Gde je odgovornost roditelja koji vaspitavaju decu svojim ćutanjem? Gde je odgovornost sistema koji dozvoljava da sve nečasno, lišeno empatije i ljudskosti opstaje u tom sistemu? Gde je odgovornost svih nas?

Od tog 11. juna uveče uključena sam u ceo slučaj samo time što sam roditelj dece koja su pohađala Osnovnu školu „Tatomir Anđelić“ u Mrčajevcima. Na sreću ili na žalost, svoju decu sam prebacila u drugu školu jer postoje situacije kada trpilo pređe granice i kada, bez obzira na dobru volju pojedinih zaposlenih, birate ono što smatrate najboljim za svoje dete.

Milion različitih verzija događaja došlo je do mene. Ljudi samo čekaju da se pokrene priča i kreće neprijatna igra gluvih telefona. Filtrirati informacije i sastaviti činjenice, posebno u seoskim sredinama gde „svako svakog zna i o svakom ima mišljenje“, izuzetno je teško. Ipak, iza svih verzija i šumova stoji jedna nesumnjiva, surova istina: desilo se teško vršnjačko nasilje nad detetom koje je u tom trenutku bilo slabije, dok su druga deca to posmatrala.

Nesumnjivo je da je nasilje izvršeno. Nesumnjivo je da postoje direktno odgovorni. Ali je nesumnjivo i da smo svi odgovorni.

Teško mi je da poverujem da se ozbiljno nasilje pojavljuje niotkuda. Kada dete godinama pokazuje obrasce neprimerenog ponašanja, a odrasli na to ne reaguju dovoljno odlučno, postavlja se pitanje kakvu mu poruku šaljemo. Da li ga učimo odgovornosti ili ga, ćutanjem i tolerisanjem takvog ponašanja, uveravamo da za njegove postupke neće biti posledica?

Ako dete odrasta uz sadržaje koji promovišu agresiju, ponižavanje i ismevanje drugih, a pritom nema dovoljno jasne granice, razgovor i usmerenje od odraslih, teško je očekivati da samo razvije empatiju i osećaj odgovornosti. Ne stvaramo tada samostalne i saosećajne ljude, već generacije koje sve teže razlikuju snagu od sile, a autoritet od straha.

Danas živimo u vremenu u kojem su nasilje, vređanje i ponižavanje često predstavljeni kao zabava. Deca upijaju ono što vide. Gledaju kako se ljudi javno omalovažavaju, kako se agresivnost nagrađuje pažnjom, kako se empatija doživljava kao slabost. Ne možemo očekivati da će škola sama ispraviti ono što društvo svakodnevno šalje kao poruku.

Naučimo decu da budu ljudi. Da pomognu kada treba. Da pruže ruku, a ne da ismevaju druge. Od tih sitnica sve počinje.

Naučimo ih da zaštite nemoćne, da ne budu nemi posmatrači života, već da se zauzmu za druge jednako hrabro kao što bi se zauzeli za sebe. Jedino tako možemo zaštititi jedni druge.

To je jedina oblast u kojoj ni nepravedan ni nedoličan sistem nema potpunu moć nad nama.

Nijedan pravilnik, nijedna kazna i nijedna institucija ne mogu zameniti ono što dete nauči kod kuće – da je važno biti čovek.

I možda je upravo to pitanje koje bi, posle svega što se dogodilo u Mrčajevcima, svi trebalo sebi da postavimo.

Ne samo ko je kriv.

Već gde se izgubila ljudskost.

Dragana Matović