O, mladosti!  Široka su tvoja  polja, nesagledive su tvoje granice!  Ima li veće lepote od tebe, o, mladosti?  

Da li se, dok ovo  čitaju, oldtajmeri na trenutak vraćaju sebi? Da li ih boli mozak ili telo, da li tek sada tačno i nepogrešivo znaju ko su i kakvi su? Šta su mogli da postanu, a šta su postali. Postati. Ostati. Opstati. Jedno slovo u pitanju, a razlika dramatična.

Tek,  jun je mesec, kada se okupljaju maturanti. Jedni prvi put. Ostali, sa opterećujućom rečju-godišnjica.

Šta je godišnjica mature?  To je izlazak na crtu.

Raduje, što se većina usudi. Manjina ne dođe. To su oni anemični likovi kojih jedva da se sećate. Bezlični. Ne znate sa kime su sedeli u klupi, ne znate da su ikada išli na ekskurziju, ne sećate se nikakvog pečata koji su ostavili. Ali se sećate, da su jedino oni ostajali u učionicama da sačekaju profesora, onda kada čitav razred pobegne sa časa. Uvlakači. Ulizice. Baksuzi. Neki od profesora, što su i sami nažalost bili takvi ljudi, gajili su prema tim tasterima neizmernu zahvalnost jer su otkucavali. Olakšavali su im posao, da se ne cimaju s tim, da ne istražuju. Mali broj (ali ipak broj) profesora korio je poltrone rečima – jak si mi i ti drug, sediš ovde sam, čekaš da prijavljuješ, a oni skitaju okolo i druže se, lepo im je. 

Na godišnjice ne dolaze ni oni nesrećnici, kojima zakoniti bračni drugovi ne dozvoljavaju da se sretnu sa svojim prvim ljubavima. Amebe.

Onog časa, kada vam na adresu stigne pozivnica za godišnjicu mature, bez obzira gde ste i kako vam je, a pri tom pripadate ozloglašenima koji su pušili na odmoru, promeni vam se metabolizam. Zatreperite, regrutujete čitav arsenal emocionalnih snaga.  I gle!  U trenu, sve slike se vrate, svako sećanje oživi, kao da je juče bilo. 

A bilo je...               

Bilo je veselo i šareno, bilo je puno bezbrižnosti i sreće. Prave sreće. To o sreći su sadašnje procene. Tada se to nije znalo...

U svakom odeljenju, pa i u vašem, postojali su primerci.

Prvo odlikaši. Oni su uvek sve znali. Kada ih pitate, odakle iz knjige za istoriju treba da se uči za drugu ocenu, zgranu se  jer oni čitave školske godine uče celo gradivo. Knjiški odlikaši završili su negde kao činovnici, ili su završili načisto, a odlikaši sa mozgom, više ne žive ovde. Dolaze na godišnjice iz belog sveta, gde ih oslovljavaju sa Mister i gde se njihova pamet plaća. Oni ne dolaze da se šepure. Dolaze da vas vide, da vas zagrle, da se smeju, jer tamo gde su otišli to retko čine. 

Da budu viđeni dolaze oni koji su kroz čitavo školovanje bivali nekakvi aktivisti. Prvo su sakupljali novac za školske novine. Potom su postajali sekretari, a odmah zatim predsednici odeljenjskih zajednica. Prvi su dobijali knjižice sa petokrakom kao simbolom da su čalnovi Saveza Komunista, članovi Partije. Oni su danas vlasnici lica impregniranih od silnih sastanaka, imaju ulcus duodeni,hipertenziju, šećer preko devet, tri vikendice, stan u inostranstvu,i nekoliko avansiranih, koji se tek grade na kojekakvim vodama,dve alimentacije. No, ispod znački na reverima prepoznaje se njihovo srce, koje vas je željno. 

Tu su obavezno i oni, koji su prvi radili „ono“. Kad se posle „onoga“ pojave u školi, gledali ste u njih kao u božanstva. Oni su posetili zabranjeni grad  za koji ste mislili da vam nikada neće otvoriti svoje kapije. To su dobri likovi koji vas i posle četrdeset godina zovu nadimkom koji nosite iz škole i ne vide ni vaš, niti sopstveni umor. 

 Malo nesnađen u stvarnosti dođe i naučnik sa dioptrijom. On je najbolje radio matematiku i bio spreman, da na pismenim zadacima pomogne i onima kojima je trebala samo mršava dvojka. On danas radi u CERN-u , ima vrtoglavu platu od sedam cifara, koja u njegovoj brojevima napunjenoj glavi, ima manju vrednost od Bozona. 

Tu su i buce! Ustanu onako nespretni, trapavi i slatki, odigraju Užičko kolo do pola. Tada odustanu preznojeni i vrate se za sto, na kom su upravo servirane kremšnite. Odavno su prestali da se sećaju ponižavajućih trenutaka na časovima fiskulture. Dok su se macani verali uz konopac, oni su smerno sedeli na klupi u fiskulturnoj sali i čuvali vredne predmete – satove, zlatne lančiće, novčanike. Zaboravli su suluda pešačenja i radne akcije, na kojima se sadilo tačno onoliko stabala koliko je godina u tom trenutku imao Drug Tito. Odavno su prestali da brinu, za koliko se od prošle godišnjice proširio njihov ekvatorijalni pojas. Dobrice. Blaženi osmeh na njihova lica donosi samo jedna jedina penasta kremšnita. 

Godišnjice su nezamislive, bez nekadašnjih lepotana i lepotica. To su oni, u koje je bila zaljubljena cela škola. Šmekeri su posle brijanja koristili kolonjsku vodu Pino Silvestre, šverc iz Trsta, u bočici koja je podsećala na šišarku. Prvi su imali farmerke, tesne majice, kožne torbe sa vojnog otpada i zelene jakne takozvane Vijetnamke. Po tri dana su se zabavljali sa lepoticama pa ih ostavljali u suzama. Na godišnjice sa njima više ne dolazi njihova mišićna masa, ni frizura „italijanka“. Lepe devojke su bile lepe. Sve na njima je bilo božanstvno, od temena do malog nožnog prsta.Lice kao alabaster, kosa obavezno boje žita. Usne namazane tečnim sjajem sa kuglicom, ukus pomorandža – takodje šverc iz Trsta. Na fotografijama iz školskih dana – plaže u Poreču, Rovinju, Dubrovniku, šljunak i one u bikiniju. I posle toliko godina boli oko dok se gledaju slike. Na godišnjicama neke su se marinirale – ostale su iste. Od onih drugih lepotica, koje dolaze iz loših priča, bole oba oka. 

Evociraju se uspomene, prepričavaju se dogodovštine. Loše ocene su zaboravljene, loši profesori nisu. Neko se seti, da na godišnjicu donese album iz prošlog milenijuma, sa prve maturske večeri u Hotelu Morava. Gledate i ne verujete da ste to vi, da su to oni... Toalete,štiklice, tašnice, košulje, odela,kravate. Ukočen stav, nenaviklih na oklop. Sećanja naviru, filmska traka se okreće. Momci su kupovali odela domaće izrade. Nazivi tekstilnih fabrika u skladu sa narodnooslobodilačkom borbom. Borac-Travnik,  Franjo Kluz-Zagreb. Cipele- Leda Knjaževac, Peko-Tržič, Slovenija, Obuća Parović  - Beograd. Bile su to cipele od dobre kože, teških đonova, izdržljive, napravljene da traju. Tako odeveni i obuveni dojučerašnji goluždravi dečaci, bili su sopstveni mostovi između prošlog i budućeg života.

Poseban, do tada nedoživljeni trenutak, dešavao se devojkama. Šivenje maturske haljine. U te tri magične reči, smeštano je čitavo nebo maštanja. Sa majkom se odlazilo u Kraljevo, u robnu kuću „Beograd“, da se kupi materijal – uglavnom svileni žersej, organdin ili taft. Potom se isti odnosio kod šnajderki. Te čarobnice su vadile šnitove iz Bazara ili Burde,volšebno stvarajući željeni model, na prastaroj Singer šivaćoj mašini. Oko vrata nosile su santimetar, a oko ručnog zgloba  pantljiku sa našivenim sunđerastim  jastučetom,  što je od milion pobodenih igala podsećalo na ježa. Špenadle su vešto držale u uglovima usana, vadeći ih povremeno, da njima obeleže šta suziti, šta produžiti. Po tankom materijalu iscrtavale su samo njima znane linije, okruglom krojačkom kredom...U prvoj haljini u životu, dojučerašnje musavice, odlazile su na matursko veče. Pratio ih je ceo komšiluk, razneženi očevi, koji su im koliko onomad pravili kućice za ptice i zabrinute majke, što će njihova devojčica doći kući u ranu zoru, zoru,zoru... 

Eh...

I stvarno, kao da je juče bilo…

Savršenstvu takvih okupljanja, doprinosi činjenica, da većina nikada nije prekinula kontakt. Iako se retko viđaju, što zbog prostorne udaljenosti, što usled nedostatka vremena  zbog sumanutog tempa življenja, sve jedni o drugima znaju, jer I pored svega nađu vremena, da noću razgovaraju,da jedni drugima kažu sve, ali sve, da se ogole,da se ispovede, jer, ko će te bolje razumeti, ako ne školski drug,četiri godine ste se prožimali, sazrevali,oblikovali…

To su bili dani, to su bile generacije učene ljudskosti, učene da gledaju jedni druge u oči, da su im najbitniji na svetu ljudski glas, reč, zagrljaj.

Čega će se sećati današnji naraštaji? 

Autoru ovih redova, na pamet ne pada ništa drugo, do stih Dobriše Cesarića:

Kod večernjih lampi 

mi ćemo se kradom pogledat ko stranci.

Bez imalo svijesti, 

koliko nas vežu neki stari lanci 

Zašto neće znati šta je  ustreptalost, šta je drhtanje pred prvi izlazak u grad,  šta oznojeni  dlan koji steže dve ulaznice za Bioskop.

Zašto žure da ispiju svoje doze? Žalosno je, što nikada neće saznati kako se nespretno drži prva čaša šampanjca dok se peva Gaudeamus Igitur.

Zašto guše mladost? Iako Pasternak kaže, da “život nije što I poljem proći”, zašto biraju liniju manjeg otpora, jer nje neće uvek biti. Pući će.

A u ime svih onih, koji se ovog Juna okupljaju na godišnjici mature,kažem:

Hvala ti, mladosti, jer si bila, dok si bila.