Koliko su mladi u Srbiji zaista srećni i da li je to uopšte moguće izračunati?

Istraživanje poznate svetske agencije je mlade u Srbiji svrstalo među najsrećnije na svetu. Bez želje da tu sreću nekome kvarimo smatramo da je važno podrobnije pojasniti razloge za takve rezultate naročito pošto neka domaća istraživanja govore sasvim suprotno piše portal Mašina.rs.

Na bazi šest osnovnih faktora – društvene podrške, prihoda, zdravlja, slobode, velikodušnosti i odsustva korupcije, jedna od vodećih svetskih agencija za istraživanje javnog mnjenja Galup, izvela je zaljučak da su mladi u Srbiji koju čini starosna kategorija od 15-30 godina, drugi u Evropi i treći u svetu po pitanju osećaja sreće. Razlozi za iznenađenje ovakvim rezultatom jesu opravdani, naročito ako u obzir uzmemo neke druge podatke rađene kod nas, prema kojima stvari stoje sasvim drugačije.

Prema rezultatima istraživanja koje je sprovela Krovna organizacije mladih Srbije (KOMS) predstavljenim kroz Alternativni izveštaj od položaju i potrebama mladih u Republici Srbiji, čak 49 % mladih u istoj starosnoj kategoriji planira da napusti zemlju i potraži bolju priliku za život u inostranstvu, dok 25% još nije sasvim sigurno da li će ostati ili otići iz zemlje. Kao glavne razloge za napuštanje zemlje navode potragu za boljim životnim standardom (33%) i dostojanstveniji život (32%). Uz to, mladi su naveli da je pristojna plata za život u Srbiji 130.000 dinara, a svega 9% mladih u Srbiji ima toliku zaradu.

Logično pitanje koje se nameće jeste: ako je izveštaj Galupa tačan, zbog čega tako srećni mladi ljudi u Srbiji žele da odu iz zemlje u potrazi za boljim standardom i dostojanstvenim životom? Razlozi možda leže u nečemu što se zove različita percepcija sreće i nemogućnost preciznog i objektivnog merenja iste.

Da li svaka mlada osoba ima iste potrebe koje određuju njenu sreću?

Prema različitim metodama utvrđivanja starosnih grupa u istraživanjima, praksa je da se pod mladima smatraju oni koji se nalaze u starosnoj dobi od petnaest do trideset godina. Objektivno, to je široka starosna kategorija, naročito ako se u obzir uzme da su to formativne godine jednog ljudskog bića i da je dinamika promena i potreba u tom periodu vrlo brza i raznovrsna.

Stoga u okviru te kategorije imamo izvesne razlike koje moraju biti naglašene. Jer potrebe, životni planovi i suočavanja sa problemima, bivaju različiti u zavisnosti od toga gde se nalazite u okviru kategorije mladih. Tako, recimo u kategoriji srednjoškolaca (od 15-19 godina), mladi su još uvek u školskom sistemu obrazovanja, većinom nemaju izrazitu potrebu da još uvek uz školu rade i privređuju, žive kod svojih roditelja koji ih školuju i još su u godinama kada su pošteđeni stresova usled traženja adekvatnih poslova, izlaska na tržište rada i planiranja dugoročnije budućnosti.

Zatim, dolazi kategorija mladih koja studira ili traži posao (najčešće od 19-25 godina) koja se suočava sa drugom vrstom životnih izazova. Studiranje ili traženje posla, veća potreba za troškovima, odlazak iz rodnog mesta u mesto u kom se studira ili radi i odvajanje od porodice, isplativost/neisplativost završenih studija i potencijalno manja ili veća tržišna tražnja za znanjima i veštinama koja se stiču na završenom fakultetu ili srednjoj školi samo su neki od tih izazova koji predstavljaju sasvim novu sliku i položaj u kojoj se mladi nalaze.

Na kraju treća kategorija mladih (približno od 25-30 godina) su oni koji završavaju ili su pri kraju studija i koji su pod najvećim stresom usled potrebe za pronalaskom adekvatnog dugoročnijeg posla koji bi podmirio sve njihove trenutne životne potrebe. Potrebe za dugoročnim osamostaljivanjem od roditelja, život u sopstvenoj zajednici i planiranje porodice, planovi za dugoročniju budućnost generalno, jesu samo neke važne za ovu kategoriju.

Kako vidimo, u okviru široke kategorije mladih ljudi imamo različite potrebe i probleme i to je ključno uočiti kada se vrše istraživanja mladih. Jer u zavisnosti kojoj od ovih kategorija unutar šire kategorije pripadaju, percepcija sreće može biti posve različita. Zato su ova istraživanja poput Galupovog vrlo osetljiva i klizava čak i kada primenimo gorenavedene kategorije prema kojima su ispitivali sreću kod mladih. Sasvim je izvesno da će svih šest kategorija drugačije percipirati neko ko ima 16 i neko ko ima 29 godina, jer su njihovi položaji različiti.

Pravu sliku toga koliko su mladi u Srbiji zaista srećni pre će nam dati analiza kroz određene grupe razloga zbog kojih mladi u Srbiji stiču utisak sreće. Zato je potrebno njihov realan položaj tumačiti kroz četiri važne grupe razloga: socio-ekonomsku, socio-političku, socio-demografsku i socio-psihološku.

Socio-ekonomski razlozi utiska sreće kod mladih u Srbiji

Mladi ljudi u Srbiji, kako je već napomenuto u Alternativnom izveštaju KOMS-a u svega 9% slučajeva imaju zaradu koju smatraju dovoljnom za dostojanstven život u Srbiji. Što je vrlo uska manjina i što nas navodi na zaključak da, ako su zaista većinski srećni, zarada nije ključni razlog njihove sreće. Izveštaj nam govori da čak 17% mladih radi „na crno“, dok je 37% na neplaćenim praksama. Prosek traženja posla je oko dve godine. Čini se da svi ti podaci ne ulivaju razloge za sreću. Ipak, postoji jedan ključni faktor koji mladima uliva izvesnu sigurnost, zbog koje misle da ipak žive dobro.

Srbija je jedna od zemalja u kojima mladi ostaju najduže da žive u roditeljskom domu. Taj procenat prema KOMS-u ide i do 70%. Svega nekoliko zemalja u Evropi ima veći procenat mladih koji ostaju čak i preko tridesete godine u roditeljskom domu. Osim što je to deo tradicionalnog, duboko ukorenjenog obrasca, razlozi su pre svega socio-ekonomske prirode.

Mladi u Srbiji tako u odnosu na vršnjake iz razvijenijih delova Evrope, imaju izvestan osećaj sigurnosti i izbegavanja svih onih neprijatnih i stresnih efekata koje sa sobom nosi rano osamostaljivanje od roditelja. Drugim rečima, oslobođeni su odgovornosti ranog zasnivanja porodice van roditeljskog doma, traženja sopstvenog doma, plaćanja dodatnih troškova rentiranja ili kupovine stana na kredit, plaćanja mesečnih dažbina u celosti iz svog džepa i sl.

Ostajući duže u roditeljskom domu, eventualno delom učestvuju u ukupnim troškovima domaćinstva, pa čak i tad sa nižom zaradom, imaju veći osećaj sigurnosti i zadovoljstva. Možda je to razlog osećanja sreće, ali je opet pitanje individualne percepcije da li je to zaista srećna okolnost. Jer se čini da se onda zadovoljavaju s nečim što nije njihov gornji limit životnog postignuća.

Socio-politički razlozi utiska sreće kod mladih u Srbiji

Grupa razloga koja bi se mogla svrtati u socio-političke može se posmatrati kroz dva osnovna pravca. Prvi je opšta nezainteresovanost i nepoverenje mladih u politički sistem, dok je drugi pravac uticaj medijske propagande kao instrumenta opstajanja vladajuće strukture na pozicijama moći.

Mladi ljudi u Srbiji većinski smatraju da država ne vodi dovoljno računa o njihovim potrebama, 54,4% njih smatra da država i sistem uopšte ne vode računa o njihovim potrebama, dok čak 82,5% mladih u Srbiji ne veruje u izborni sistem. Ovi podaci nam pokazuju da su mladi ljudi masovno odustali od političke participacije u Srbiji zbog ogromnog nepoverenja u politički sistem, što je na dugi rok katastrofalno, jer su oni ti koji bi trebalo da u budućosti odlučuju o državnim i društvenim pitanjima važnim za zemlju.

Ali baš taj beg od politike i sumorne političke i društvene realnosti jeste razlog utiska njihove prividne sreće. Jer su sebe takvim ponašanjem oslobodili odgovornosti da politički participiraju u nepovoljnim društveno-političkim okolnostima, što u konačnici za njih individualno donosi neki vid kratkoročnog zadovoljstva. Uz to, jedan deo mladih koji politički nisu obrazovani zaista veruje u medijsku propagandu vladajućih struktura o „zlatnom dobu“ i nemogućnosti da živimo bolje od onoga što sad živimo, te takve narative nekritički prihvataju, što im uliva određenu dozu sigurnosti i zadovoljstva stvarajući im iskrivljenu sliku da je realnost zaista onakva kakvom je kroz režimske medije predstavljena.

Socio-demografski razlozi utiska sreće kod mladih u Srbiji

Socio-demografski razlozi stoje u uskoj vezi sa socio-ekonomskim razlozima, no ipak postoje izvesne specifičnosti. Prema poslednjim podacima vezanim za Srbiju, mladi ljudi sve češće teže takozvanom odlaganju braka. Muškarci u Srbiji u proseku ulaze u brak sa 34 godine, dok je kod žena prosek 31 godina.

Razlozi su različite prirode: produženo obrazovanje, odlaganje i kasnije planiranje porodice iz raznih razloga, poput nesigurnosti posla, time i egzistencije, rizika koji su sastavni deo života u braku, nesigurnosti po pitanju osamostaljivanja, ali i smanjenog uticaja tradicionalnih obrazaca i prodor žena u javnu sferu, te usavršavanje i emancipacija radi boljih uslova na tržištu rada.

To su samo neki od razloga zbog kojih se pomera starosna granica ulaska u brak i zasnivanje porodice, ali ne treba izostaviti ni opterećenost mladih savremenim trendovima i načinima života, nametnutosti i opterećenosti poslovima i dužinom radnog vremena, nedovoljne slobode za kvalitetno posvećivanje sebi i sopstvenim potrebama, nedostatak institucionalne podrške i podsticaja za olakšice mladim bračnim parovima i porodicama i sl.

Mladi u Srbiji u proseku brak odlažu iza tridesete godine, što je gornja granica starosti u okviru istraživane starosne kategorije mladih u Srbiji. Drugim rečima, pomeranje granice za ulazak u brak iznad tridesete godine, čini da mladi u okviru starosne kategorije od 15-30 godina još uvek budu manje opterećeni razmišljanjima o braku, osamostaljivanju, stvaranju porodice i sl. To im takođe donosi prividan mir i sreću barem na kratak period.

Socio-psihološki razlozi utiska sreće kod mladih u Srbiji

Svi navedeni razlozi prividne sreće kod mladih u Srbiji u neku ruku utiču na poslednji aspekt koji bi se načelno mogao okarakterisati kao socio-psihološki. Postoji jedan vrlo važan, a možda nedovoljno apostrofiran trend kod mladih ljudi, a to je često povlačenje mladih u privatnu sferu. Taj trend je prvi put opisan u Japanu pre nekoliko decenija, a u mnogim zemljama se čak smatra i devijantnim ponašanjem – Hikikomori sindrom. Naročito se pojačao od vremena korona krize i povlačenja u karantine, pa je u Evropi ovaj sindrom najizraženiji baš u Italiji gde su karantini bili najčvršći, ali i zbog rasta obavljanja poslova online od kuće. Došlo je do povećanog otuđenja mladih, sužavanja interpersonalnih odnosa uživo i smanjenja širenja grupa ljudi sa kojima se druže, što je posledica dobrovoljnog povlačenja u privatnu sferu i stvaranja „malih svetova“, pa i virtuelnih svetova u kojima obitava relativno mali broj pojedinaca, vezanih što prijateljski, što poslovno. Njihova društva su se svela na manji broj ljudi zatvorenih u jedan imaginarni krug.

U takvom malom svetu mnogo je lakše skladno funkcionisati i nametati sopstvene, a istovremeno međusobno prihvatati slične svetonazore. Samim tim, pojedinac sebi stvara ugodno okruženje u kom se dobro i srećno oseća, nezavisno od toga da li je to uistinu srećna okolnost ili ne.

Takva pojava proizvodi jedan vrlo važan efekat. Boraveći duže vremena u svom malom svetu u kom se oseća ugodno i srećno, pojedinac zanemaruje zbivanja u spoljašnjem svetu koja ga se ne tiču. A kako su mladi u Srbiji sve manje zainteresovani za spoljašnji svet što se vidi i kroz društveno-politička zbivanja i slabu angažovanost u javnoj sferi, jasno je da se taj krug malog sveta u kom se funkcioniše dodatno ojačava i učvršćuje.

Mladi svoju udobnost, internalizovanu prividnu sreću i ugodan osećaj iz svog malog sveta projektuju i na spoljašnjost, smatrajući da ako je njima ugodno, da je tako svima ugodno u svojim malim svetovima koje su sebi stvorili. Što je pogrešan zaključak jer utiče na netačnu generalizaciju i misao da je svaki mladi čovek generalno zadovoljan i srećan.

Sreća je izgleda zaista lepa samo dok se čeka

Navedene grupe razloga nam u dobroj meri govore da je sreću, a naročito kod starosne kategorije mladih, vrlo teško objektivno meriti. Kao i to da je vrlo teško moguće pronaći skup određenih kriterijuma na bazi kojih bi verodostojno mogli izvesti zaključak o generalnom utisku sreće i zadovoljstva.

Problemi nastaju onoga momenta kada se zanemare faktori koji pokazuju da percepcija sreće može biti iskrivljena i da ono što nama lično pričinjava sreću, nije nužno srećna okolnost po sebi. Kako je to Desanka Maksimović napisala u svojoj pesmi Strepnja, sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe nagoveštaj da. Dok je privid. Ali kao takvu, kao osećanje koje svako pojedinačno doživi na subjektivan način, ona je izuzetno teško objektivno merljiva i njene rezultate je teško generalizovati na čitavu populaciju mladih čije se potrebe i percepcije individualno razlikuju.

Izvor: Mašina.rs